Svi znamo da su tri stvari, koje su najosnovnije u životu, zdravlje, ljubav i posao, i da bez harmonije na svim tim poljima nema uspeha i zadovoljstva. Problem je što retko ko ima sve ovo harmonično i lepo raspoređeno u natalnoj karti — gotovo uvek je nešto bolje, a nešto lošije. A osnovna začkoljica je upravo u nama, našim stavovima, razmišljanju i načinu delanja. I sve dok ne shvatimo gde grešimo i šta je to na čemu treba da radimo kod sebe, pravog napretka nema.
Upravo zbog toga astrologija i jeste za korak ispred svih nauka, jer se iz jedne natalne karte može videti čovekov karakter i sve što se pod tim podrazumeva. Astrologija, dakle, nije proricanje sudbine, već pomoćno sredstvo da čovek spozna sebe, a ako kojim slučajem dobro upoznate sebe, onda tajni više nema.
Stvar je u tome što većina ljudi uporno pokušava da promeni sve drugo sem sebe, ne shvatajući da je to uzaludan posao. Čini se čoveku da je to lako i ostvarivo, jer sa lakoćom uviđa sve nedostatke kod drugih i kreće u akciju, ne shvatajući da je to borba protiv vetrenjača. Ne shvatajući da je jedini put do poboljšanja života „samo” rad na sebi. I nije teško doći do saznanja šta ne valja u našem karakteru i na čemu treba da radimo, ali postoji jedna, čini se nepremostiva prepreka, a to je naša sujeta, ego ili taština. Jedna, jedina stvar koja nam smeta u otkrivanju sebe, tako tanana i suptilna, nevidljiva čak, a uporno nam podmeće nogu i sa svakim pokušajem se opet sapletemo o nju. A sujeta, suptilna forma ispoljavanja egoizma, kako kažu mnogi psiholozi, u stvari je naš strah od nestajanja.
Problem je još veći ako astrološki znamo da naš ego u Suncu živi i da je to neraskidivi deo naše ličnosti. Pa ukidanje sujete, kako izgleda, znači ukidanje Sunca. A bez Sunca, šta smo i ko smo mi? Ovde se psihologija i astrologija slažu da je ukidanje sujete u stvari naše nestajanje. Ali, kao prvo, hajde da vidimo šta je sujeta. Sujeta je potreba za dokazivanjem sopstvene više vrednosti — prevelikom kućom, skupim kolima, markiranim odelima, skupljim nakitom nego što može da priušti, čašćavanjem u kafani kad nema leba da jede... to je potreba da se stvori iluzija o sopstvenoj većoj vrednosti kroz materijalno posedovanje. Sujeta je i ogorčenje i razočaranost u ljude. Hronično nezadovoljstvo, nadmenost, gordost, sado-mazohozam, tračarenje, pa čak i nacionalizam — sve to je takođe sujeta. Sujetni ljudi traže ljubav drugih, njihovu pažnju i divljenje. A odricanje od sujete nije nužno ubijanje ambicije i želje za uspehom, već treba samo da govori o našoj ljubavi prema onome što radimo. Možemo to i ovako da kažemo: nepotrebno je da se čovek dokazuje drugima, jer i bez toga može odlično da živi i sebe ostvari.
Ipak, veoma teško bismo se izborili sami sa svojim egom da nismo sastavljeni i od još nekih elemenata; na svu sreću, znamo da se sastojimo i od duše. Duše koja bi trebalo da je nasuprot egu, tj. dela nas koji se u astrologiji poistovećuje sa Mesecom. A u duši (Mesecu) nema sujete, ili ako je ima, to je samo senka ili odsjaj ega (Sunca). Pošto se Mesec često nalazi između nas i Sunca, nameće se logičan zaključak da čovek samo razvijanjem svog duševnog (a kasnije i duhovnog) bića može stati nasuprot svojoj sujeti, sagledati je i postepeno je ukinuti ili bar isfiltrirati. Tek sa tim korakom — spoznajom svog ega i adekvatnim potiskivanjem istog — čovek može krenuti sa radom na svom karakteru, tj. sagledavanju realnih činilaca svoga bića.
I tek tada se istinski može nadati boljem, kvalitetnijem i zadovoljnijem životu, tj. boljoj „sudbini”.
Autor teksta astrolog Dragan Bura
